UA-93122834-1

Сто година од почетка Првог светског рата

На данашњи дан пре једног века започео је Први светски рат, месец дана након атентата у Сарајеву, у којем су убијени престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд и његова супруга.
Аустроугарска је тог 28. јула 1914. године објавила рат Србији, а тиме је почео и Први светски рат.
Аустрија ће изложити документ у којем је објављен рат Србији на 100. годишњицу од издавања те декларације.
Декларација је део антиратне изложбе у бечком Леополд музеју. Аустрија и Србија ће данас послати дипломате на изложбу како би обележили стогодишњицу од објављивања документа.
Објава рата упућена је Београду у преподневним сатима, обичном телеграфском поштом.
Телеграм је садржао три реченице.
У првој је стајало да влада Србије није „на задовољавајући начин одговорила на ноту“ из Беча, достављену 23. јула, односно на ултиматум.
Потом је следио став да је отуда Аустроугарска „принуђена да се ослони на силу оружја“.
А трећа, последња реченица гласила је:
„Аустроугарска сматра да се од овог тренутка налази у рату са Србијом“.
Сутрадан је Франц Јозеф, цар Аустрије и краљ Угарске, објавио ратни проглас „народима“ његове земље, у којем је стајало да је приморан „да се лати мача у циљу одбране части“, те да је „царско-краљевска влада настојала да на миран начин реши спор“, али без успеха и то туђом кривицом.
Циљ ултиматума био је да буде одбијен.
Власти у Бечу су атентат у Сарајеву искористиле као изговор да крену у обрачун са Србијом, уверене да ће Србија бити брзо поражена, те да ће то бити „мали рат“ који ће врло брзо бити окончан успехом.
Отуда је текст ноте односно ултиматума који је барон Гизл предао влади Србије 23. јула био срочен тако да се подразумевало да је готово немогуће да иједна суверена земља оно што је у њему тражено прихвати.
Циљ је, сасвим извесно, био да он буде одбијен, о чему сведочи и чињеница да је барон Гизл, када му је 25. јула Никола Пашић предао изузетно помирљив одговор српске владе, одмах одговорио да он „није задовољавајући“.
Уследило је и званично писмо аустријског посланика српском министарству иностраних дела истоветне садржине, а особље посланства и сам барон Гизл су убрзо потом исте вечери напустили територију Краљевине Србије.
Како се тим чином догодио прекид дипломатских односа, влада Краљевине Србије објавила је, такође у изузетно помирљивом тону, манифест у којем је стајало:

„Уздајући се у помоћ Божију, у своју правицу, као и у пријатељство великих држава, које, уверени смо желе исто тако да се мир одржи, надамо се да ће се овај сукоб свршити мирно; али, како је аустроугарски посланик вечерас изјавио у име своје владе да није задовољан нашим одговором и да коначно прекида дипломатске односе, влада је српска принуђена да, за сваки случај, одмах предузме најпотребније војничке мере за одбрану земље. Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност…“
Већ сутрадан, 26. јула, уследила је мобилизација, а истог дана мобилизацију је објавила и Аустроугарска.
Заправо, указ о мобилизацији целокупне војске издат је 25. јула у 22 сата, а за први дан мобилизације одређен је 26. јул.
Одмах потом формирана је Врховна команда српске војске на чијем се челу нашао генерал Степа Степановић, као заступник тренутно одсутног војводе Радомира Путника.
Врховна команда је одмах пресељена у унутрашњост земље, у Крагујевац, пошто се Београд тада налазио на самој граничној линији.
Истовремено уследило је наређење да се Двор, Влада, државна надлештва, Народна банка с трезорима, државна архива и Пресбиро, упуте у унутрашњост земље.

Одлуци владе у Бечу да ступи у рат претходила је подршка Немачке, тако што је 7. јула на министарском заседању у Бечу одлучено да се Србији упути нота чија ће садржина бити неприхватљива, а што је разрађено потом на састанку у Бад Ишлу.
Процена Берлина и Беча је била да ће њима успети да муњевито изврше мобилизацију и концентрацију снага, пре Француза, а поготово Руса.
Намера је била да се муњевитим продором преко Белгије, сломи Француска.
Немци су веровали да ће се поновити сценарио из француско-пруског рата 1870/71. када је Француска страховито поражена. Тек потом намеравали су да се све снаге усмере према Русији.
Дан након објаве рата, 29. јула, регент Александар Карађорђевић објавио је проглас народу:

„На нашу Србију насрнуло је велико зло. Аустроугарска нам је објавила рат (… ) Ја сам принуђен позвати све моје драге и храбре Србе под српску тробојку…“

Тог 29. јула, руски цар Николај Други објавио је делимичну мобилизацију, стављајући до знања да Србију неће препустити на милост и немилост. Сутрадан, 30. јула, Немачка је увела општу мобилизацију, а 1. августа објавила је рат Русији.
Већ 2. августа Немачка је напала Луксембург, а 3. августа објавила је рат и Француској.
Пошто је Белгија одбила немачки захтев за прелазак преко њене територије, Немачка је 4. августа објавила рат и Белгији, а одмах потом Британија је, због немачког непоштовања неутралности Белгије, 4. августа 1914. објавила рат Немачкој.
Започео је Велики рат, касније назван Први светски рат.
Извор rtv.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *