UA-93122834-1

У спомен Патријарху Павлу

„Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.”

15. новембра 2009. године уснуо је у Господу Његова Светост Петријарх српски г. Павле.

Тог дана, на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10.45 часова, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија, напустио је овај свет у 96. години.

Вест о упокојењу Патријарха Павла објавио је, сада почивши, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, сазнавши за њу након освештавања темеља нове цркве: „Баш кад смо ми полагали камен темељац овоме светом храму, њега је Бог примио у Своје наручје. Јутрос га је наш отац Методије причестио и његово свето христољубиво срце престало је да куца. Нека му Господ подари Царство небеско…” – рекао је тада.

Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха. Током ова три дана на сваких сат времена служени су помени Његовој Светости и читана Јеванђеља.

Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. На стотине хиљада, а поједини медији су известили да је било и преко милион људи, у највећој тишини и достојанству, молитвено је пратило свог Првојерарха последњи пут кроз српску престоницу, а централне градске улице биле су преиспуњене народом који је одавао пошту своме Патријарху, оцу и светитељу. Београд и Србија никада у својој историји нису доживели овако нешто. Био је то најмасовнији и најтиши испраћај у историји српског народа. Почело је као испраћај земних остатака 44. поглавара СПЦ, а затим је васкрсном снагом узрасло у истинско прослављење светог човека. Тишина је била дубока и потресна, а туга се преображавала у радост, каква је могућа једино са Христом и светима. Вечност се пројавила кроз време, сабрани народ постао је христолик, прочишћене душе.

 

ЖИВОТОПИС ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ АРХИЕПИСКОПА ПЕЋКОГ, МИТРОПОЛИТА БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКОГ И ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ – ГОСПОДИНА ПАВЛА (световно име Гојко Стојчевић)

Рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду.

Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад је дечаку било три године, а исто се убрзо догодило и с мајком. Одгајила га је тетка. Схвативши да је дете “врло слабачко”, поштедела га је сеоских послова и тако му омогућила да се школује: иако је мали Гојко био склон “предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и преостале разреде гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот.

Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео “на плућима” и лекари су веровали да је туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провeo je у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности изрезбарио и поклонио манастиру један дрвени крст. Замонашен je у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашиo нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.

Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији.

Бави се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког (1989, друго издање 1997.). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује Христијанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Питања и одговори чтецу пред преоизводством објављује 1988. године, а Молитве и молбе 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Служебник на српском језику.

За време од када је српски патријарх обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве.

У његово време покренута је 1993. године у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља.

Српски патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Он је био 44. поглавар Српске православне цркве.

Извор: СПЦ, Саборна црква у Београду, Радио „Српски Сион“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *