UA-93122834-1

Књиге које нас уче завичајној историји, ћирилици, прошлости и будућности

„Окамењена ћирилица”, ауторке Снежана Алексић, прича је о културном наслеђу затеченом на територији општине Сурчин, притом мислећи на сва данашња насеља на овој територији али и она насеља која су током историје постојала па нестала.

Књига има историјске елементе, рађена је у складу са израдом научног рада и производ је докторске тезе која се води економским стварима, где је Снежана трагајући за грађом за своја дела наилазила и на податке који допиру до историје локалног поднебља.

„Окамењена ћирилица” је сведок времена, односно, све што је најважније о српској историји је написано ћирилицом.

Књигу можете преузети у пдф формату на линку:

https://www.rastko.rs/rastko/delo/15552?fbclid=IwAR2qJ9iMJXstNvtzb6Hdyg2JvlnZOaXR1rPD2yz-ClJXl7u5eVJTyi_RUU8

Оно што је, такође, важно нагласити јесте и кљига „Илијина прича“ која је вредна да се нађе у библиотеци сваког од нас.

Како се наводи на сајту издавачке куће Прометеј

Илијина прича

то је „књига о страдању, витештву и пожртвовању сремачких Срба у Великом рату у којем су сви пречански Срби на различите начине били изложени тортури, дискриминацији и репресалијама као део народа који је тежио националном ослобођењу и присаједињењу Краљевини Србији. На објективан, научно релевантан начин описано је страдање Срба у Срему после повлачења србијанске војске, интернација и погром цивилног становништва од стране аустроугарских власти у контексту међународног права. Сагледавање чињеница и података који се односе на демографске прилике, етничке и економске односе, који обухватају улогу сремских добровољаца и цивилних жртава аустроугарске одмазде у селу Бољевци и манастиру Фенек, битно употпуњују историјску слику Срема у овим ратним годинама.“

Када смо питали Снежану Алексић, ауторку ових дела, одакле воља и снага да нам бесебично донесе све оно што је трудољубиво сабрала у једно дело, она нас је навела на размишљање о томе да ли и колико ценимо нашу историју завичаја и претке, шта учимо децу, пишемо ли ћирилицом…

Преносимо Вам Снеженин одговор у целости:

„Од Немањића до данас, Српски народ се налази између економски моћног запада и многољудног истока, не само у  географском  већ и у културном смислу.  Наталожени векови националне историје, где се као изразито деструктиван издваја  ХХ век, који је оставио ненадокнадиве демографске губитке, али и губитке на пољу материјалне и нематеријалне баштине, у узрочно последичној је вези са данашњим опште прихваћеним ”копи-пејст” шаблоном који је у супротности са Хришћанским поимањем света. Култура  Српског народа срозана  је на алармантну раван што се јасно  уочава кроз процес  у коме  говорни и писани језик данашњице (српски језик и ћирилично писмо) уступају место ”бејзик” туђицама енглеске провинијенције латинског алфабета, као и кроз наметање културних образаца који нису у духу традиције српског народа.

Примера ради, средњовековна историја Србије данас се кроз образовни систем изучава као ”мрачно доба”, насупрот шљаштеће ”дизниленд-историје” захваљујући којој су  приче ”Мач у камену” и ”Робин Худ” постали саставни део одрастања многих генерација у Србији. Насупрот наведених легенди  са британског говорног подручја, у Србији  данас о витезу Змају-Огњеном Вуку Гргуревићу нема много говора, вероватно зато што је овај древни јунак говорио српским језиком!  Нажалост, племенита госпођа Ирина и даље је ”Проклета Јерина”, иако је за њоме и деспотом Ђурђем остало Смедерево, са Крстастом кулом – доказом древног српског календара, чији почетак сеже у предпотопно време. Да је данашње опште незнање још дубље и мрачније може да потврди и одговор на питања: Колико људи у Србији данас зна да су потомци деспота Ђурађа и деспотице Ирине (”Проклете” Јерине!) баш они наши славни светитељи из рода Бранковића – деспот Стефан Слепи и супруга му Преподобна мати Ангелина, те синови им Максим и Јован? Или: колико људи данас зна да су последњи дани средњовековне Србије везани за Купиново, данашње село на рубу Обедске баре, у Срему? – плашим се, одговор би био и више но поражавајући.

Отуда, питање опстанка нације сеже и у домен културног прегалаштва, у коме свако настојање да се прошло сачува за будуће јесте суштински важна борба, узвишена као аманет славних предака. То сазнање био је мој мотив, моја обавеза, према прошлом и будућем.“

Овим путем, желимо да заблагодаримо Снежани Алексић на информацијама и фотографијама које нам је несебично уступила, као и времену које је издвојила за нас и желимо јој свако добро од Господа.

Текст: Мирјана Босић

Извор: Радио „Српски Сион“

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *