UA-93122834-1

Четрдесет година свештеничке службе оца Милета Јокића

У недељу Праштања, Адамовог изгнања из раја  или Сиропусну, 1.марта 2020. године, у храму Светих равноапостолних Ћирила и Методија у Бусијама, окупио је своје пријатеље ради великог јубилеја – 40 година пастирске службе, протојереј-ставрофор Миле Јокић,архијерејски намесник старопазовачки. У 18 часова, Вечерње су служили јереји Сава Мишановић, Стефан Трифковић,Милорад Бојчић и ђакон Светогор Сандић. Појали су свештеници архијерејских намесништава старопазовачког и земунског. После Вечерњег богослужења сви присутни су позвани на трпезу љубави у црквену салу. Након молитве пре вечере, присутнима је на видео биму кроз фотографије приказана хронологија најбитнијих момената од 1980. до 2020. године у свештеничкој служби оца Милета, од Старе Пазове преко Јакова,Немачке, до Нове Пазове и Бусија. Такође, ту су биле фотографије и из богословских дана и са рукоположења у чинове ђакона и свештеника. Затим је протојереј-ставрофор Драган Гвозденовић евоцирао заједничке успомене из осамдесетих година , и открио нам неке занимљиве детаље из тог периода.

Протојереј Радомир Сандић на молбу оца Милета говорио је о неким  тренуцима и догађајима из времена када су ишли у богословију:

“Постоје догађаји из прошлости који нису записани,него се усмено преносе са колена на колено, тј.из генерације у генерацију. Свака генерација у своме времену повезана је својим догађајима који се углавном памте. Јако памћење догађаја имају све генерације свога школовања или војног рока.Права је реткост да једну генерацију карловачких богослова са великим поштовањем памте и претходне и потоње генерације,као што је генерација протина.

Карловачка богословија постоји 226 година. Историја Карловачке богословије за многе њене ђаке,па и за мене у то време, почиње са даном уписа у исту.Обично родитељи доведу свог петнаестогодишњег сина у Богословију, упишу га и оставе у интернату. Као сад да гледам, иако је то било пре 44 године, прваке и наше родитеље љубазно дочекује Бранко Ћурчин,тада један од најстаријих ученика, а сада угледни новосадски прота, и одводи нас економу,секретару,васпитачу,у трпезарију на ручак или у тоалете. Такву истанчану љубазност и предусретљивост према млађим ученицима показивали су и остали мали матуранти четвртаци и следеће године зрели матуранти петаци.

… Дуго нам је требало да схватимо да и он припада тој генерацији. Он је за нас прваке био нешто више и неко изнад ђака.

Наиме, по угледу на манастир Хиландар који је имао посебну зграду за болеснике, тако је и наша Богословија имала просторије за амбулантно лечење и боловање ђака. Налазиле су се на спрату као и стан за Ректора и два,три стана за професоре самце , тада Богдана Татомира, Михајла Маријанца,а касније Слободана Стојановића, Миливоја Мијатова,Цветка Миливојевића и других. Миле Јокић је у то време био амбулантер у белом мантилу, који је ученике склоне прехлади и другој болести, или слао градском лекару на прегледе, или је у договору са васпитачем ученицима отварао боловање и мировање у постељи школске амбуланте. Због тога је он за нас био више од ученика у разреду : или као школски лекар или један од млађих голобрадих професора,али никако да нам дође на часове. Био је рођен за вођу или настојатеља који би бринуо за млађе и слабије.  …”

Сви свештеници, пријатељи и познаници честитају оцу Милету овај јубилеј желећи му  добро здравље, и да дуг живот поживи у вери и љубави на многе године.

ђакон Светогор Сандић

Извор: Радио „Српски Сион“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *