UA-93122834-1

Најава: Филмско вече “Сећање на Воркија”

среда 23. октобар, 19 часова

Културни центар “Брана Црнчевић” Рума, велики хол

улаз слободан

ФИЛМСКО ВЕЧЕ

СЕЋАЊЕ НА ВОРКИЈА

Славољуб „Славко“ Воркапић (енгл. Slavko Vorkapich; Добринци, 17. март 1894 — Михас, 20. октобар 1976) је био амерички филмски теоретичар, монтажер и редитељ српског порекла, дугогодишњи професор филма на Универзитету Јужне Калифорније; предавао је и на београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију.

Заступник схватања филма као специфичног и аутохтоног медијума који се може тумачити са становишта психологије гешталта, он у филму види динамично-пластични визуелни потенцијал независан од позоришта, литературе или било које друге уметничке дисциплине. Као стваралац познат по секвенцама такозване „стваралачке монтаже“ у холивудским филмовима других редитеља из тридесетих и четрдесетих година двадесетог века. Самостално режирао, поред низа документарних филмова, и експериментална остварења „Живот и смрт холивудског статисте број 9413” (The Life and Death of 9413: a Hollywood Extra, 1928), „Фингалова пећина” (Fingal’s Cave, 1940), „Шума шумори” (Forest Murmurs, 1941) и југословенски дугометражни играни филм „Ханка” (1955).

Славко Воркапић је умро 20. октобра 1976. године, од срчаног удара за време посете свом сину Едварду у Шпанији, где је и сахрањен.

Ханка је југословенски филм из 1955. године. Режирао га је Славко Воркапић, а сценарио су писали Исак Самоковлија и Славко Воркапић.

Директор фотографије: Миленко Мишо Стојановић

Сценографија и костимографија: Драгољуб Лазаревић

Музика: Илија Маринковић

Монтажа: Славко Воркапић

Продукција: Босна филм

Улоге тумаче: Вера Греговић, Јован Милићевић, Мира Ступица, Михајло Мрваљевић, Сафет Пашалић…

Године 1956. филм Ханка је приказан у конкуренцији Kанског фестивала, као први југословенски филм у такмичењу за Златну палму.

Ромкиња Ханка заљубљена је у поносног и амбициозног Рома Сејду, који у планини израђује дрвени угаљ.

Богати сеоски старешина, церибаша Ахмед, жели да се Ханка уда за његовог сина Мушана. Кад то Ханка одбије, церибаша организује отмицу, али Сејдо успе да је спаси и ускоро се венчају. Да се освети Сејди, церибаша подмити шумара који забрани Сејди рад у планини. Огорчени Сејдо запали церибашину ковачницу због чега доспе у затвор.

По изласку из затвора не може нигде да се запосли али га запосли богата Ханкина рођака Ајкуна на свом имању, и приволи га да јој буде љубавник…

Ханка је, дакле, била све заједно – и поред тога што је љубавна прича, то је прича о корупцији. Упркос томе што су главни јунаци «неутрални» Роми она говори о класним проблемима и социјалној неправди; управо зато што инсистира на колективној фолклоризацији, из ње произлази теза о скривеним заверама унутар микрогрупе; иако кроз форму епа, филм улази у анализу најинтимнијих психо-детаља социологије породице; и поред тога што се бави лицемерјем предратног режима прича је и-те- како актуелна и за послератни период; и поред тога што се дешава на селу, и-те-како преиспитује лажни морал псеудограђанства тадашње Југославије; поред тога што једва да се могу назрети симболи времена и простора, мајсторијама драмске конотативности овај филм је савршено продукцино дизајниран.

из текста “Погоди ко долази на вечеру”

Марко Костић, филмски редитељ и критичар

 

Извор: Сајт “Ворки Тим Рума”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *