Пригодна поштанска марка поводом 800 година аутокефалности Српске Цркве

Растко Немањић – у монаштву Сава, најмлађи син великог жупана свих српских земаља, Стефана Немање, имао је предсудну улогу за добијање самосталности Српске православне цркве. Напустивши управу облашћу Хум, око 1191, замонашио се на Светој Гори, где је 1197. сачекао оца, тада већ монаха Симеона. Након што су обновили запустели манастир Хиландар, наговештен је даљи развој српског црквеног питања. После смрти Симеона у Хиландару (1199), Сава се са очевим моштима враћа у Србију у студеничку Лавру – место покоја преподобног – да измири завађену браћу. На Светој Гори и у Студеници, где је био игуман од 1206. до 1217, Сава посвећено ради на постављању темеља Српске Цркве оснивањем манастирâ, писањем типикâ, устројавањем поретка монашког и богослужбеног живота, те превођењем и кодификацијом богатог византијског писаног црквено-правног наслеђа.

Српска Црква постаје у потпуности независна тек након што је Сава 1219. године у Никеји благовољењем византијског цара Теодора Првог Ласкариса и благословом патријарха Манојла Харитопула Сарантена посвећен за првог архиепископа свих српских и поморских земаља. Овај догађај представља прекретницу у историји српског народа од предсудног значаја за даље просвећење, уређење друштва и изграђивања културног и духовног живота Срба.

Стекавши право да самостално посвећује архијереје и свештенство, под Савином управом, Црква оснива нове епархије. У манастиру Жичи, средишту архиепископије, Сава крунише свог брата Стефана Првовенчаног за краља и посвећује епископе Хума, Зете, Хвосна, Будимља, Дабра, Моравице, Топлице, Рашке, Призрена и Липљана. НомоканономСветог Саве, првим правним кодексом Српске Цркве и врховним законом Државе, написаним око 1220. године, Србија постаје правна држава вођена начелом сагласја световне и духовне власти.

Мотив на блоку: манастир Жича и Свети Сава, детаљ фреске из манастира Милешева

Уметничка обрада: Анамари Бањац, академски сликар

Стручна сарадња: др Миљана Матић, кустос и ђакон Александар Секулић, Музеј Српске православне цркве у Београду

 

Извор: Сајт СПЦ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *