UA-93122834-1

БЕСЕДА О СВЕТОМ АРСЕНИЈУ

ОВОГОДИШЊУ БЕСЕДУ О СВЕТОМ АРСЕНИЈУ ОДРЖАО ЈЕ ГОСПОДИН НИКОЛА ЕРЦЕГ ПРОФЕСОР ПРИПРАВНИК У НАШОЈ БОГОСЛОВИЈИ

Будући да ме удостојио Господ тога великог дара као ђака овог часног училишта да боравим поред моштију Светог оца нашег Арсенија желео бих вечерас да са вама поделим неколико својих скромних размишљања.

Истакао бих данас можда више него икад до сада можемо се поучити од речи Светих отаца наших Симеона и Саве те свесрпске свештене двојице и од Арсенија Савиног непосредног наследника и свих врлина и добродетељи баштинака.  Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „Милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару; „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“.  Стога не чуди што су савременици Светог Арсенија препознали у њему величину и дар Божији, и готово за живота његовог уврстили су га у ред светих божијих угодника. Њега је одабрао Свети Сава за свог наследника још за живота и познато је да је Свети Сава предао свој трон јер је он то оценио тако и наиме спремао се на пут за Свету Земљу за Палестину у обилазак Светих места и пре одласка рукоположио је у Жичи игумана Арсенија, а потом је са њим био у Жичи да га подучи и да види како ради још једну непуну годину а затим је отпутовао Свети Сава на путу за Свету Земљу и на том путу као што је познато умро је у повратку у манастиру Трнову.

Читјући мудре речи, поуке из житија светога оца, које записаше најстарији наши биографи Доментијан и Теодосије, можемо и данас да ишчитамо божанствену мудрост којој своје стадо учи овај велики Божији угодник. Запитао бих се чему нас данас то учи Свети отац наш Арсеније? Учи нас јединству и једномислију у Господу. Учи нас благоукрашавању храмова Божијих, благољепију свете службе Божије и, милитвеном и литургијском јединству и једнообразју, кад каже: „Послушајте мене онда, о чеда честита јер кажем: И блажен је човек који путе моје чува: јер и силази моји и силази живота припремају милост од Господа…. Разумејте, дакле, незлобиви лукавство, а неучени приложите срца. Послушајте и мене, јоште поштена јер кажем: И отворићу уста праведна као што истинито учи грло моје; мрска су мени уста лажљива. Истините су речи уста мојих: Ништа у њима није криво а ни изврнуто. Сва је истина у онима који разумеју и чиста онима који налазе разум. Јер научићу вас истини да буде, о Господе, душа ваша.

Свети Арсеније био је оцењен још од Светог Саве као одан Цркви, одан народу и одан њему лично. Био је оцењен и као знамен и образован човек оног доба тако да је он један од наших вредних и не само оданих Архиепископа него и богомоодабраних самим тим што га је одабрао и изабрао Свети Сава. Арсеније је саградио у свом времену Цркве. Прво је саградио у Пећи Храм Светих Аапостола и поред Жиче ту је он имао своје седиште од тада и почиње седиште касније у Пећкој Патријаршији а саградио је још и Сопоћане и Градац. Значи био је предузимљив градитељ. Остало је у записима да је Свети Арсеније био и врстан беседничар и по томе је он познат у нашој историографији, у историографији наше Цркве. Међутим пред крај свог живота он се разболео и оценио је да треба неко други да га наследи па је урадио исто што и Свети Сава. Он је одабрао епископа хумског Саву за наследника а то је био син Стефана Првовенчаног и устоличио га је 1263. године, а Арсеније умро 3 године касније 1266. године и као што је познато сахрањен је у Храму Светих Апостола у Пећи који је саградио за живота али због ондашњих политичких прилика а касније због турског освајања мошти Светог Арсенија су често премештане из манастира у манастир, прикриване не само у манастирима него и у пећинама и то је једна од задивљујућих врлина српског народа и Српске Православне Цркве, та врлина чувања моштију наших светитеља та врлина српског народа и наше Цркве показује нешто што је најлепши божији дар у човеку, чување светости, чување завета и чување за следеће генерације за потомство онога што је највредније било (најсветије) у прошлом времену. Тако су Срби и свештеници, српски народ и Српска Црква чували и носили и скривали мошти Светог Арсенија у манастиру Довољи у Морачи, па на Медуну, затим у Добрићеву, у Херцеговини,у Ждребаонику, у Косијереву опет у Херцеговини и тек од 1920. године његове мошти се налазе стално у манастиру Ждребаонику у Бјелопавлићима где су и сада и где их чува сестринство манастира Ждребаоника и чува успомену на Светог Арсенија јер и у овом времену као и раније мошти Светог Арсенија показују своју чудотворну Божију моћ тако да се зна да у новије време он је исцелио неколико тешких болесника у Ждребаонику. Први пут архиепископ Арсеније српски помиње се као Свети у Русији 1388. године а званично је канонизован за светитеља у Москви на сабору 1549. године, дакле, врло брзо после смрти.  Тај процес проглашења за Светог је врло дуг који може да траје вековима. Он је међутим званично канонизован за светитеља неких свега 130 година после смрти. Но светац не би био светац када не би био чудотворан и када о њему не би имао народ дивна и најлепша предања и сећања.

О Светом Арсенију има заиста много предања али не знам да ли има у било ком светитељу лепше, чудотворније, уверљивије предање као о Светом Арсенију. Док су његове свете мошти боравиле у манастиру Довољу на реци Тари, то се догађало негде у времену Карађорђевог Устанка 1805. године, пљеваљски турци су стално правили препаде на манастиру Довољи али та је опасност била све већа самим тим што је почео Карађорђев устанак.

Једне вечери као сваке вечери светитељи су умивали ноге братство, калуђери и монаси у манастиру Довољи сваке вечери су умивали ноге разблаженим белим вином и обували му сваке вечери нове сукнене чарапе. Једног јутра игуман је запазио да су те нове чарапе на светитељу раздеране од табана и онда се задивио и питао се шта то може бити. Очигледно је било да је светитељ ходао или да је неко заменио чарапе е зато је стари игуман наредио да монаси и калуђери дежурају по целу ноћ код светитеља и једне ноћи монах који је дежурао види отвара се саркофаг светитељ се диже из саркофага, отварају се врата на манастиру, он излази иде уз камену стазу монах зањим идем на храст велики уствари храст који је био изнад манастира и попне се на њега. Монах јави братству и они сви изађу испод храста и моле светитеља да сиђе, међутим, он неће и та молитва је трајала дуго док се најзад светитељ умилостивио и сашао и вратио се сам опет у Цркву. Сад је њима било јасно зашто су чарапе биле раздеране. Дежурали су следеће ноћи и следеће ноћи исто се то поновило и онда је стари игуман питао шта то значи, какав је то Божији знак? Закључили су да прети манастиру и светитељу и њима нека велика опасност и да ће се она догодити ускоро и због тога одлуче да светитеља склоне у једну пећину поред реке и то су учинили тајно ноћу саградивши нови сарк и однели га тако да нико није знао где је. Већ следећи дан Турци су напали Довољу, запалили, разорили, књиге побацали у реку Тару, поубијали неке игумане и монахе из братства тако да се показало да је светитељ заиста предсказао највећу могућу опасност и за њих и за себе и за манастир. То је једно живо предање. На истинитост овог  предања указује један запис из манастира Довоље, запис је непотпун, али ипак потврђује да је дотад пренесен из манастира у Пештеру у Пећи где каже: „Похара се од безбожније турковског 1809 љета кивот са моштима сакрисмо у пештерак Светог Арсенија јест светому нико не долази токмо пчеле; значи Светоме нико не долази осим пчела и шта се то десило; после 5 година када су дошли калуђери да понесу мошти свечано из пећине открили су поклопац и видели да су пчеле нанизале саће по даскама около али нигде на Светитеља, саће меда тако да су тих 5 година заједно живели Светитељ и пчеле, он Светитељ а пчеле за које се верује да су једина бића на земљи која су проживела првобитни рај.

И заиста, зар нисмо сви сведоци и чуда и знакова Божије милости овог светитеља. Не треба их ни помињати, ни описивати. Јер, кад бисмо и хтели, немамо правих речи. Еда ли наш век још увек рађа Доментијане и Теодосије? Или Константине Философе, који би у летопис записали, у житије приповедали и у стих спевали преславна чуда Божија на једном малом православном народу, и још мањем његовом чувару светих архипастира Арсенија и Саве.

Нека би дао Господ да молитвама Светог Оца нашег Арсенија одолимо свим невољама и свим недаћама и искушењима у овим бурним и тешким временима са којима се сусрећемо и са којима се будемо сусретали, те да бисмо му клицали свим срцем: „Свети Оче Арсеније моли Бога за нас“!

извор сајт Епархије Сремске

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *