UA-93122834-1

Карловачка богословија прославља свога патрона Светог Арсенија

Карловачка богословија ће у суботу, 10. новембра обележити свога Патрона Светог Арсенија Сремца, II Архиепископа српског.

Средња богословска школа у Сремским Карловцима једна је од седам богословија Српске православне цркве смештене у четири државе. У овој школи ђаци се образују и васпитавају у духу свештеног предања за служење Цркви, као и за наставак школовања на теолошким факултетима и духовним академијама. Школовање у Богословији траје пет година, а за то време ученици су смештени у интернату.

Под окриљем ове школе својевремено је основана и једна од првих катедри за пчеларство у Европи. Данас се у Богословији пчеларство изучава факултативно, а интересовање је сваке године све веће.

Прву српску православну богословију основао је митрополит карловачки Стефан Стратимировић 1794. године, што је 3 године после оснивања такође чувене Карловачке гимназије. У другој половини 19. века богословија доживљава свој зенит. Тада је на њеном челу као ректор био Иларион Руварац, а Јован Живковић један од уважених професора. У освит Првог светског рата 1914. године угарске власти укидају школу као један вид притиска на Србе преко Саве и Дунава. После рата богословија се, као и патријаршијски престо, сели у Београд, где касније прераста у Богословски факултет. Године 1964. Богословија се поново оснива у Сремским Карловцима и узима име Светог Арсенија Сремца. Зграда Црквено-народних фондова, у којој је данас смештена Богословија, подигнута је под покровитељством патријарха Георгија Бранковића за потребе Црквено народних фондова 1902. године. Аутор пројекта био је архитекта Владимир Николић, који је на прелому векова пројектовао највелелепнија здања у Сремским Карловцима. У овој згради данас је смештен и Архив САНУ, као огранак Српске академије наука и уметности.

Свети Арсеније Сремац, био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо.

У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *