Много хтео, много започео, и остварио, час смрти није га ни прекинуо ни омео!

Наш пријатељ и брат, доктор и проницатељ, научник и просветитељ, хећим целокупне Југе и Земљине шарабаре двадесетог века, целебни столпник и бесребреник Владета, израчио је овога јутра из своје телесне летелице и одталасао Небеском Лекару душа и телеса наших. Он сав и целовит, и опет свесебепотрошен на наше свакојаке и сваковрсне потребе и недуге и шарабрље.

Сабор Архијереја Српске Цркве поверио му је благослов да може гледати у душе и самих архијереја и душе све њихове дечице. На пример, душу једног од деце он је опслужио проницањем до у сами свилени чвор њезин.

И још је ревносно и годно васпитавао и оцеломудривао младе снаге црквенога просветилишта.

Лично је жеђао за монашком келијом, својом омонашеном душом и у садушју са својом омонашеном сапутницом.

Имали смо благослов, насуштије и наитије да пребродимо сва његова писанија, да се нађемо у броју теолошких саветника његових, да нас повеже са Вергилијем, као и да у датом тренутку отрезни паству нами поверену.

Он није био ликвидатор трезвењског или ниптичког или филокалијског богословља, већ његов сабеседник, симвиотичар и гарант.

Лекар бесребреник је отишао небеском Лекару, а један од прилога за његов епитафион нека буде и овај наш:

Наш лекар је умро
да, умро је наш брат
знамо да се то јутрос догодило
а знамо и да око нас
бесни болести рат!

Епископ крушевачки Давид