Поводом 27-годишњице престављења патријарха српског Германа, у Саборној цркви у Београду одслужен је помен у присуству Његове Светости Патријарха српског Иринеја и епископа рашко-призренског Теодосија.
Парастос је служило братство Саборне цркве.
ГЕРМАН ЂОРИЋ | патријарх српски | 1958-1990; †1991
Патријарх Герман рођен је 7. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила и мајке Цвете. Отац мује био учитељ а касније је рукоположен у чин ђакона и презвитера. На крштењу је добио име Хранислав. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију започео је у Београду а завршио у Сремским Карловцима 1921. године. Једно време је био на студијама права у Паризу, а затим се уписао на Богословски факултет у Београду који је завршио 1942. године.
У чин ђакона рукоположио га је епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. У исто време је предавао веронауку у чачанској гимназији. Из здравствених разлога напустио је црквено-административну службу и пошто је рукоположен у чин презвитера, 1927. године, постављен је за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године, а тада је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила, 1938. године, постављен је за референта Светог архијерејског синода. На овој дужности га је затекао избор за викарног епископа моравичког 12. јуна 1951. године.
После смрти супруге, замонашио га је у манастиру Студеници епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман. У чин архимандрита произвео га је епископ бањалучки Василије.
Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, патријарх српски Викентије уз учешће епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија.
Новоизабрани епископ Герман је у исто време, по одлуци Светог архијерејског сабора, примио и дужност главног секретара Светог архијерејског синода. Ову дужност је вршио све до избора за епископа жичког 1956. године. У исто време, уређивао је “Гласник”, службени лист Српске православне цркве.
На заседању Светог архијерејског сабора 1952. године епископ Герман изабран је за епископа будимског. До устоличења никада није дошло, јер за то никада није добијена сагласност мађарских грађанских власти. После смрти епископа жичког Николаја, 1956. године, епископ Герман, који је био администратор Жичке епархије, изабран је за епископа жичког. Као епископ администрирао је Епархијом будимљанско-полимском од 1955. до 1956. године и Епархијом рашко-призренском од 1956 до 1957. године.
На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958.
Архипастирство патријарха Германа пада у врло тешко време за српски народ и Српску православну цркву, која је у то време бија страшно прогоњена. Све што је постигнуто у овом времену учињено је са великим напором и огромним сметњама. И поред тога, издавачка делатност је добила нови замах, а грађевинска делатност је зависила од разних фактора који према Цркви нис били расположени. Па, ипак, подигнуте су зграде Богословског факултета у Београду и Богословије у манастиру Крки. Једна од највећих заслуга патријарха Германа је та што је успео изборити се за наставак изградње Храма Светог Саве у Београду, после вишедедеценијске борбе градња је одобрена 1984. Забележено је да је патријарх Герман 88 пута подносио молбе и водио разговоре са разним инстанцама власти, док се није изборио за наставак градње, после 26 година његове службе. Изградња храма је поново почела када је 12. маја 1985. одслужена архијерејска литургија и постављена повеља.
За време тридесетдвогодишње управе Српском црквомпатријарха Германа, основане су нове епархије: источноамеричка и канадска, средњезападноамеричка и западноамеричка 1963. године, западноевропска и аустралијска 1969. године, аустралијска 1973. године, врањска 1975. године, канадска 1983. године, и бихаћко-петровачка 1990. године.
У овом периоду дошло је до два раскола у Српској цркви. Епархије скопска, злетовско-струмичка и охридско-битољска, уз велику подршку државних власти, издвојиле су се из састава Српске православне цркве насилним путем у «самосталну» такозвану Македонску православну цркву, коју не признаје ни једна православна црква у свету.
Приликом оснивања нових епархија у САД и Канади, 1963. године, епископ америчко-канадски Дионисије није признао одлуке Светог архијерејског сабора, отишао је у раскол и затражио заштиту грађанских судова. Врховни суд САД донео је пресуду у корист Српске православне цркве.
Патријарх Герман се веома трудио на отварању богословија и у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа. Број богословија повећан је настојањем надлежних епископа и патријарха Германа отварањем богословија у манастиру Крки и сремским Карловцима, а монашка школа, отворена прво у манастиру Преображењу, а потом у манастиру Острогу, није имала среће да заживи. Патријарх Герман је посебну љубав имао према манастирима које је и материјално помагао.
Био је 32 године патријарх Српске православне цркве од 1958. до 1990. Када је 1989. године сломио кук био је то почетак болести која је трајала до краја његовог живота. Према мишљењу лекара није више био у стању да обавља сложене црквене дужности и архијереји су донели одлуку да бирају новог патријарха, крајем 1990. године. Патријарх Герман се упокојио 27. аугуста 1991. и сахрањен је у цркви Светог Марка у Београду.