UA-93122834-1

Представљена Споменица на 59. Међународном сајму књига

Представљена књига Споменица Владичанства сремског
Патријарх Иринеј на 59. Међународном сајму књига

www.eparhija-sremska.rs

ZK300202-150x150 ZK300204-150x150 ZK300225-150x150 ZK300227-150x150 ZK300230-150x150 ZK300231-150x150 ZK300243-150x150 ZK300251-150x150 ZK300270-150x150 ZK300271-150x150 ZK300273-150x150 ZK300277-150x150 ZK300279-150x150

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Како се само Господ прославља, тако се данас капиталним делом Споменица Владичанства сремског прослављала наша Црква, наше све епархије, сви епископи, свештенослужитељи и монаштво наших манастира широм Васељене, јер ова књига говори о српском роду и српској Цркви, о нашем идентитету, коренима, историји, о духовности кроз векове.

Данашње сабрање већином свештенства и монаштва Епархије сремске са епархиотима употпунили су домаћи и гости из других епархија, из Србије и света.

Епископ сремски Господин Василије је у поздравном слову казао да је потреба за оваквом споменицом узрокована обавезом нашом да се савременицима и потомцима у завет остави сведочанство о животу, историји и обнови вере у Срему.
Сви патријарси, митрополити, епископи, свештеници и монаси, са верним народом Божјим, подигли су светиње којима и данас идемо у походе.
Свим делатницима који су на славу Божју радили на стварању књиге Епископ сремски Господин Василије, захвалио се посебно, истичући благодарност Покрајинској Влади Војводине која је помогла ово капитално издање.

Епископ бачки Господин др Иринеј је у словословљу, свечаном, празничном и радосном, због овог подухвата Епархије сремске и њеног епископа, исказао велику благодарност за посебан дар нашој Цркви, дар нашем народу и нашој култури.
Сведок прошлости и весник будућности, Споменица владичанства сремског, казује о континуитету културног, политичког, црквеног живота, не само на простору Епархије сремске него и шире, указао је Владика бачки Иринеј.

Ретко издање, пилот издање, по садржају и опреми, заблистало је на овогодишњем Међународном сајму књига.
Епископ бачки Господин др Иринеј је говорио и о историјату Епархије сремске, о којем се посебно говори у првом делу књиге, а затим истакао да су данас манастири Фрушке горе као и богослужбени објекти доведени у стање реда и поретка, обновљени су великим трудом свог свештенства, монаштва и верног народа, на крају и самог Епископа сремског Господина Василија, који ретко себе истиче као заслужног.

Данашње сабрање у великом броју, највеће у све дане Међународног сајма књига сведочи о духовној обнови православног Срема и духовној обнови нашег народа.
Посебно је драгоцено излагање председника Матице српске г. Драгана Станића, које је написао и уводно слово књиге:

« Као саставни, средишњи чинилац Архидијецезе сремско-карловачке, Епархија сремска је један од легитимних, кључних настављача велике, изузетно значајне Карловачке митрополије. У тренуцима када се изласком овог дивот-издања Споменице владичанства сремског са његовим шематизмом, подсећамо путева хришћанске, православне вере на простору Срема и улоге ове важне дијецезе унутар целине црквеног живота, требало би се подсетити и чињенице колико Карловачка митрополија некада, а све епархије настале на њеном тлу и данас јесу извор чврсте утемељености и стабилног развоја Српске православне цркве.
Улога Сремске епархије, са својом традицијом, манастирима, црквама и јерархијом неоспорна је у сваком погледу. Али управо због тога, због важности Сремских Карловаца и укупног духовног, црквеног живота чије су они средиште, требало би поново привести к свести једну важну чињеницу која је и код самих истраживача изазивала извесне недоумице. Реч је о питању да ли у Карловачкој митрополији треба видети облик аутокефалне црквене организације или пак саставног, помесног чиниоца Српске православне цркве?
О овом питању су крајње озбиљно расправљали и српски архијереји који су се на темељу привилегија цара Леополда, заједно са својим многострадалним народом, легитимно нашли на територији Хабзбуршког царства након Велике сеобе 1690. године. У оквиру расправа о томе како даље развијати облик црквене организације у Хабзбуршком царству, одмах су изграђена два основна концепта: епископ јенопољско-арадски Исаија Ђаковић заступао је став да на Хабзбуршкој територији треба успоставити нову црквену организацију која неће тражити облик континуитета у односу на Пећку патријаршију; насупрот томе, митрополит сремски Стефан Метохијац залагао се за такав облик црквене организације која се никако неће одрећи Пећке патријаршије, него ће унутар патријаршије настојати да постане аутономна митрополија.
Пишући о овом проблему, Радослав М. Грујић указује на то са каквим су све тешкоћама били суочени црквени и народни представници да донесу и спроведу, за Србе најбољу, одлуку о томе да се очува континуитет који обезбеђује Пећка патријаршија. Али кад је на сабору у Крушедолу 6. I 1708. превладало мишљење митрополита Стефана Метохијца и кад је на темељу такве одлуке за новог митрополита изабран управо Исаија Ђаковић, онда је нови митрополит положио заклетву која га обавезује на то „да ће се верно држати свих закона Цркве грчкога обреда, онако како су се држали и сви његови претходници и старешине велике и свете катедралне цркве Архиепископије Пећке и Патријаршије Српске.“ Грујић недвосмислено указује на то колико су српски јерарси, па и читав народ, били под непосредним, жестоким притиском Бечког двора да донесу одлуке на темељу којих би они сами раздробили сопствену Цркву и на тај начин лакше постали жртвом процеса унијаћења и покатоличавања. Сви ти притисци, пак, нису били довољним разлогом да одговорни српски великодостојници пристану на слабљење сопствене позиције, него су они достојанствено и упорно бранили своје право на опстанак.
Према Грујићевим увидима карловачки митрополити су у својој дијецези чували и сачували врховну црквену власт Пећке патријаршије. Тек од смрти митрополита Викентија “(18. јануара 1748) немамо више никаквих података да су пећки патријарси вршили какву врховну јурисдикцију над карловачким митрополитима. Према томе врло је вероватно да је Вићентије IV Јовановић последњи карловачки митрополит који је такву грамату добио од патријарха. Тако је Карловачка митрополија у доба патријарха Арсенија IV (1737–1748) стварно постала автокефална, али је и даље формално сматрана као автономна; јер њена автокефалност није никада нарочитом граматом призната од Архијерејског Синода Пећке патријаршије, па су пећки патријарси и после патријарха Арсенија IV, у својој свечаној титулатури свагда називали се патријарсима и ’Хрватске, обе стране Дунава и целог Илирика’.“  Уз то, Грујић упозорава да „и после укидања Пећке патријаршије, септембра 1766, Карловачка митрополија није никада, посебним синодалним актом Цариградске патријаршије нарочито призната за автокефалну.“Трагом Грујићевих расправа, епископ Сава Вуковић с правом још појачава закључке који поричу аутокефалност Карловачке митрополије, указујући на то да „сви представници новоорганизоване Крушедолске митрополије, доцније Карловачке митрополије, били су свесни да је њихова митрополија организована на потпуно канонској основи као аутономна област, а не као аутокефална црква.“ И још он каже: „Крушедолско-Карловачка митрополија није никада тражила аутокефалију од своје Мајке-Цркве и према томе то никада није ни била.“ Због свега реченог морамо непрестано имати на уму да се Карловачка митрополија ни на који начин не може и не сме уплитати у проблематичне расправе о аутокефалности појединих српских црквених области.» (10-14)

Данас смо чули у излагању г. Станића и поуку из живота Карловачке митрополије:
»Имајући на уму ово драгоцено искуство, а знајући каква све искушења могу да падну на плећа не само неверујућих, него чак и верујућих припадника српског народа, па чак и њихових архијереја, могли бисмо констатовати да овакве дилеме више не би смеле никада, али никада, да се понове у историји Српске православне цркве и српског народа. На темељу оваквог решења с почетка 18. века морали бисмо добро знати шта нам ваља чинити у неким преломним историјским тренуцима којих ће, можда, и у будућности бити. То конкретно значи да никоме, ни архијереју ни вернику, не би требало више да падне на памет да одустане од очувања континуитета са Архиепископијом Светог Саве и са Пећком патријаршијом. Али уколико некоме, стицајем несрећних историјских околности, случајно и падне на памет такво застрањење, онда је његова заветна обавеза да поступи на исти начин као и митрополит Исаија Ђаковић: да одустане од својих предлога и да заклетву положи на темељу уверења које није од почетка заступао, али које припадају самој богочовечанској суштини Српске православне цркве. Само тако српски народ ће очувати свој завет положен Богочовеку и његовим законитим, Апостолским прејемством надахнутим заступницима. Само тако Српска Православна црква, па и цео српски народ очуваће, данас и овде, своју праву духовну снагу која почива искључиво на светотајинској заједници са свим оним који су духовну кичму православља код Срба чували и развијали у пуној посвећености Апостолском прејемству и Богочовечанском завету.»
Беседом Његове Светости Патријарха српског Иринеја у славу Господа и част Православља, Српске Православне Цркве, Епархије сремске и свих епархија наших широм Васељене и нашег православног хришћанског Божјег народа, завршен је празник књиге и празник свих нас уочи сутрашњег дана светитеља Луке који ће нас поново сабрати у храмовима, домовима.
Патријарх српски Иринеј је казао да заједно са Нишом и Београдом, Срем представља једну од најдревнијих цркава на нашим просторима. Њене везе са Пећком патријаршијом и Косовом и Метохијом као и њена трагична судбина током Другог светског рата и комунистичког терора сведочи о томе да је она делила судбину свог народа, а да је њена материјална обнова нераскидива од духовне обнове њеног народа.

На представљању ове књиге певао је Хор „Св. Владика Николај Српски“ из Нове Пазове, молитвом, духовним песмама, композицијом “У Призрену граду”, која нас је подсетила на Призрен некад и сада, како је и Патријарх Иринеј подсетио све, учинио и Споменицу владичанства сремског гласом, нотама, бојама, светлошћу, додатно лепшом.

Отац Сава Милин, асистент на Православном богословском факултету је данас духовне везе и нити на најфинији начин ткао и све учеснике у сабрању духовном повезивао, дајући о свакоме кратко слово, а ненаметљиво, али упечатљиво програм водио.

Сабрању су присуствовали представници Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама са директором др Милетом Радојевићом, угледне и јавне личности, представници страних амбасада и међу њима драги гост, амбасадор Белорусије г. Владимир Чушев, Епископ далматински Фотије, секретар Синода СПЦ протојереј-ставрофор др Саво Јовић, представници војске Србије са пуковником Стевицом Карапанџином.

Зорица Зец

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *