ЧУВАЈМО ЈЕЗИК: је л’ или јел’

Измењено и допуњено издање Правописа (2010) донело је разграничавање (у писању) између је л’ (скраћеног облика од  глагола јесам) и јел’ (облика које служи за грађење питања у разговорноме језику).

Дакле, да разјаснимо прво је л’ (на које смо сви навикли).

Када је посреди помоћни (или копулативни) глагол јесам и упитна речца ли као обележје упитне реченице – пише се одвојено (као што је и досад било!):

  • Је ли (или је л’) Пера дошао?  Одговор: Пера јесте (је) дошао.
  • Је ли (или је л’) веран? Одговор: Веран јесте (је).
  • Јеси ли (или јеси л’) добро?   Одговор: Јесам добро / Добро сам.

Међутим, у разговорном језику раширила се употреба јел’ као засебне упитне речце, еквивалентне да ли. Треба уочити да у овим примерима нема помоћног глагола јесам! Таква употреба је врло уобичајена, али супстандардна (некњижевна). Дакле, она је дозвољена у разговорноме језику, али разговорни језик није стандардни језик. У разговорноме језику, може се рећи, све је дозвољено. 🙂

  • Јел’ Пера долази? (Не можете рећи: Јесте ли Пера долази, зар не?)
  • Јел’ имаш времена? (Не можете рећи: Јесте ли имаш времена, зар не?)
  • Јел’ важи? (Не можете рећи: Јесте ли важи, зар не?)

Одговор:

  • Пера долази. Да, долази. (Нема помоћног глагола јесам).

Правилно:

  • Долази ли Пера? Да ли Пера долази?
  • Имаш ли времена? Да ли имаш времена?

То је разлика између је л’ и јел’ и више дилеме нема.

Правопис (2010) говори само о разговорноме јел’, које смо у овом чланку објаснили.

Извор: Описмени се

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *