“Пролеће и јесен Господ сазда, радујмо се, долази вечност!”
Све што дише нека хвали Господа, каже псалмопојац, али можемо рећи данас после открића живота у атомима и другим честицама које „пливају по видиљивом и невидљивом свету“ – све живо и неживо, сва твар, нека хвали Господа!
Када гледамо природу коју Бог подари нама грешнима на земљи не можемо да се не дивимо лепоти, промислу, мудрости Ума који све то украси изнутра непролазном лепотом свога Лика и образа. Човек, најузвишенија творевина у видљивом свету, као да уобличава и оно невидљиво. Гледамо, како се све чудесно сједињује у утроби мајке кроз данашње очи науке, и не можемо да се не дивимо великоме Промислу.
Мисао не може да обухвати сву лепоту творевине испричану у многим легендама, бајкама, причама, а посведочену као образац и почетак Новога живота у Христу кроз Свето писмо. Оно што треба да схватимо да је „Бог васкрсао Христа“ управо зато што је учење о Створитељу темељ и књига Старога завета. Књига Постања управо то говори, ако је Бог створио предивни видљиви и невидљиви свет, Он је наш спаситељ. Коначно кроз Христа се остварује та божанска Промисао уграђена у сву творевину.
Разговарао сам са једним фрескописцем који ми је показивао фреску Страшнога суда на дане Светле седмице. Он ме је том приликом питао да ли знам зашто је Страшни суд тема ове фреске и шта значе сва та тела и руке и ноге које излазе понекад из уста неких зверова? Питао сам га да ми објасни, а он је рекао да је то слика васкрсења, све ће повратити изгубљени образ Божији, Човека. Тај суд ће бити Страшан пошто ће бити непоткупљив, не можемо поткупити атоме и енергију наше душе која ће или сијати или бити мрачна пред Господом и својим бићем васкрсења. Суд савести, суд свога живота, суд Божији, суд Христов, јесте суд непоткупљиве истине о нама самима.
Ове Светле седмице, која је образац Новога живота, треба да се сетимо свега. Пре свега да ли Светлост Христова постаје део нашега бића, да ли ћемо остати напољу изван Новога живота, или ћемо у томе Животу учествовати? Да ли ми хришћани постајемо Нови људи у онтолошком смислу? Не само морално, него васкрсењски, утемељени у Тајни васкрсења?
вероучитељ Горан Груловић