UA-93122834-1

Мати Рафаила, игуманија манастира Мала Ремета

Шест деценија у служби Господу

20140830_111452На западним обронцима Фрушке горе, окружен шумом и манастирским шљивиком, манастир Мала Ремета је у суботу 30. августа о.г. од раног јутра био испуњен благочестивим народом, монаштвом, свештенством ради дочека Епископа сремског Василија. Настала је свеопшта радост на литургијском сабрању посебним поводом – игуманија мати Рафаила данас обележава 60 година од монашења.

Када је пре пет деценија дошла у Малу Ремету, Рафаила је затекла само рушевине – било је то време глади, сиромаштва, али и велике одбојности власти према Цркви и манастирима. Како је рекао архимандрит манастира Гргетега игуман Доситеј, било је то време када сте пре подне били гладни, а поподне жедни! Конак је био запаљен, а мати је спавала сама готово под ведрим небом. Да би се прехраниле, онa и још једна монахиња која је овде била од раније, ишле су у надницу код сељака и у сељачку радну задругу да би зарадиле за храну и нешто новца уложиле у оправку конака. Брале су липов цвет, сушиле га и продавале. Од манастирског шљивика је била већа зарада: пекла се ракија и продавала, а новац улаган у оправку и сређивање ове светиње.unnamed_3

За нас данас, из нашег угла, овакав живот је незамислив по свему, али и по великој дисциплини и приљежном раду, а за све то време богослужење се није смело пропустити.

20140830_112322Данас је у овом манастиру, са обновљеним конаком и капелом, служена Света Литургија. Началствовао је Епископ сремски Василије, а саслуживали су архимандрити Доситеј (Гргетег) и Филимон (Каона); архијерејски намесник румски протојереј Сретен Лазаревић; крстоносне проте Мирко Тишма и Крсто Максић; протонамесник Радослав Радовановић; јереј Лазар Војводић; јеромонаси Клеопа (Стефановић) и Јустин (Јеремић); ђакони Слободан Вујасиновић и Никола Јанчић (Епархија шабачка)

За певницом су данас у славу Господу појали ректор Карловачке богословије (у пензији) протојереј-ставрофор Душан Петровић и проф. Горан Власац, као и вероучитељ Бранислав Керечки.

Игуманија мати Рафаила, позната као велики послушник и радник, скромна по свему, лично није желела да се обележи њена шестодеценијска служба – али се Владици не противречи. Епископ сремски Василије, прави архипастир, стара се о својем монаштву, свештенству, епархиотима. Потрудио се да се данас прослави шест деценија анђелског образа мати Рафаиле, али и да пошаље поруку свему монаштву Епархије сремске и шире, јер без монаштва се не може.

Од раног јутра чуле су се најлепше речи добродошлице: „Сестре моје миле“, говорила је сестрама које су полако пристизале у манастир. Ту су биле игуманије фрушкогорских манастира са сестринством: мати Гаврила (Раковац), мати Параскева (Јазак), мати Анастасија (Врдник), мати Антонина (Петковица) и мати Анисија (Беркасово), као и сестре из других манастира; ту је био и архимандрит Стефан, игуман манастира Велика Ремета.

Рафаила је пореклом из села Пљева код Шипова; замонашена је са 19 година. После смрти оца, и њена мајка је дошла у Малу Ремету, где се замонашила (монашко име Михаила) и касније умрла, као и рођена сестра (монашко име Ангелина). Свој иметак и средства уложиле су у манастир и успеле да га обнове, подигну конак и капелу.20140830_111923

„Својим крхким женским бићем, душом и телом предана Господу, али снагом Духа Светога који нам даје снаге да постигнемо многе ствари што као људи не можемо, само благодаћу Духа Светога мати Рафаила је много чега урадила, постигла и принела Господу на жртву …“ – казао је Епископ сремски Василије после Свете Литургије, захваливши игуманији Рафаили и додао: „Само да си, мати, палила свеће и носила мантију, носила образ монашки и молила за све нас све ове деценије, много је, а да не говоримо о подвизима који су само Богу знани…“ У наставку јој је даривао крсно знамење које ће убудуће носити. Још је Епископ сремски Василије пожелео да свакој игуманији и свима монахињама фрушкогорских манастира овако долазимо на славље и обележимо дугу монашку, подвижничку службу.

Окупљени око трпезе љубави сасслушали су архимандрита Доситеја, игумана манастира Гргетега, који је казивао о животу наше Цркве шездесетих година прошлог века:

„У овом, за мене трепетном тренутку, када поменемо шездесетогодишњицу, да смо само све време празновали – било би много; а поготово кад је у питању шездесетогодишњица једног распетога живота… Пре 79 година рођена је наша данашња слављеница, на крштењу Роса Марковић. Роса је задојена вером својих родитеља који нису били писмени граматички, али писмени науком над науком, па су знали да јој ту веру усаде у она тешка и суморна времена, када су се људи стидели један другог због вере у Христа, због крсне славе. Та православна породица која је дошла из Босне, убризгала је у срце младе Росе да, понета младалачком жељом и неустрашивим идењем за Христом, узме крст свој и дође у врлетни Јазак…“

Животопис мати Рафаиле сликар може представити као море из кога је тешко издвојити детаље… Мати Рафаилу, замонашену у Осогову, у Скопској црној гори, Божји промисао и благослов блаженопочившег патријарха Германа довели су у фрушкогорске манастире.

Најстарији свештеник прота Тишма, који деценијама познаје мати Рафаилу и служи у Малој Ремети, захвалио је Господу што га је упутио у ову светињу и верује да су Покров Пресвете Богородице којем је манастир посвећен и игуманија учинили да буде везан за ову светињу, и као свештеник лично и са својом породицом.

У знак благодарности за монашку службу и велики труд и истјазања, верници из Батајнице су игуманији мати Рафаили даривали крст и штап, а слово захвалности је произнео протојереј-ставрофор Крсто Максић.

За мати Рафаилу и верни народ за време трпезе љубави стихове је казивала Зорица Мишчевић, директор Установе за неговање културе „Срем“ из Сремске Митровице, песме је појала Наташа Стојковић, уредник програма, док је омаж мати Рафаили произнела Весна Петровић, саветник Библиотеке „Григорије Возаревић“ из Сремске Митровице.

Мала Ремета данас

До манастира Мала Ремета долази се кроз истоимено село – читаво село – главна улица са редом ушорених кућа са леве и десне стране, неке празне и остављене, неке запуштене. Мештани се сећају да су ту на овом потезу живели радници са породицама који су били ангажовани на разним манастирским пословима.

Имање манастира је било велико, засађено пољопривредним културама и воћним засадима. Манастирска земља одавно припада другима. Реституцијом треба да се врати у манастирско власништво (нешто мање од 600 јутара), али до данас није било помака по том питању.

Ако би и неко поставио питање, шта ће толика земља на две монашке душе, можемо једноставно одговорити – нека земља буде ономе чија и јесте да њоме може хранити друге поред себе, јер оно што је Богом благословено, имаће напретка; то нам је показала и животна прича игуманије мати Рафаиле, која је само једна међу многим нашим монахињама које служе Господу и моле за све нас.

Манастир Мала Ремета има најмање сестринство и нада је у Господа да ће се сестринство умножити, а помоћ свакога доброг човека је добродошла, јер у манастиру има пуно посла које наше монахиње, мати Рафаила у осмој деценији живота и сестра Ефросинија, не могу тако лако обавити.

Манастир Мала Ремета

Током 1588. године у турском попису наводи се манастирско имање које и није било мало. Можда је и зато током 1566. године одређена откупна цена од чак 6000 аспри (акчи). Манастиру није био суђен миран живот тако да је недуго потом спаљен (вероватно од Турака) и одмах затим расељен. Од тада је овај манастир напуштен, али (чини се 1679. године) патријарх Арсеније Чарнојевић дозвољава монасима манастира Раче да се населе у Малу Ремету.

У то време манастир је био у потпуним развалинама, па су га монаси из Раче обновили. Можда од тог догађаја и потиче прича да је краљ Драгутин Малу Ремету поклонио овим монасима. Од тада се овај манастир води као метох Беочинског манастира. Из тога времена потиче и манастирски печат. Нема сумње да су рачански монаси обновили Малу Ремету, али какве су природе били грађевински радови које су они обавили, тешко је рећи. Тек од 1739. године почиње се градити црква уз помоћ Станка Милинковића из села Шуљма. Да је и тада Мала Ремета била метох манастира Беочина, види се из уговора са зидарима где је наведено да се нова црква налази на „грунту манастира Беочина, звано Реметско“.

Зорица Зец
www.spc.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *